Српско филозофско друштво или Српска филозофска друштва
Прва историја Српског филозофског друштва, која обухвата период од 1898. до 1956. године, до оснивања Југословенског удружења за филозофију и социологију, недавно се појавила у књижарама.
Једна оваква књига била је преко потребна да би се стекао увид у историју и рад ове организације, која је значајна за развитак филозофије у Србији. Филозофско удружење било је организатор многих научних скупова, симпозијума, филозофских школа и других облика филозофске комуникације. Друштво је било и издавач главних филозофских часописа, зборника и библиотека. Значајан је и лични рад појединих филозофа који су деловали изван Друштва, у јавном животу. Зато овај приказ има у виду различите облике филозофског живота, али без претензије да их целовитије разматра, што је задатак једне свеобухватне историје српске филозофије. Приказ усмерава пажњу ка ономе што је у одређеним моментима било најзначајније.Од овог приказа се и не може очекивати увид у целину и све облике филозофског живота у Србији јер Друштва нису била једине институције филозофског живота. Ту су и институције унутар универзитета - институти, катедре, одељење за филозофију. Још увек не постоји ни делимична, а камоли целовита историја ових кључних филозофско образовних институција. Тако ова књига може битно допринети целовитијем сагледавању историје српске филозофије и послужити као основа за будући истраживачки рад.
Текст књиге која је хронолошки писана, настао је из бележака које су прављене различитим поводима, у периоду од четрдесет година. Здравко Кучинар је и сам био председник овога друштва и у прилици да прегледа његове архиве и о томе излаже на скупштини Друштва и на научном скупу у Сремским Карловцима (2008). Текст овог запаженог предавања је проширен за потребе књиге.
Реч је о различитим покушајима организовања филозофског живота у Србији: о три филозофска друштва, њиховом карактеру и значају за организовање филозофског живота код нас. Прво филозофско друштво у Србији било је Филозофско-педагошко дрштво које је водио филозоф Маx Арер. У ствари, постојала су на овим просторима три филозофска друштва - из 1898, 1938. и 1951. Сва три представљају различите и значајне покушаје организовања филозофског живота код нас. Најамбициозније и најтрајније међу њима је треће - Српско филозофско друштво које у данашњем облику постоји од 1951. Овде је реч само о његовој првој фази, до 1956, када је основано Југословенско удружење за филозофију и социологију. То друштво има најбогатију и најразноврснију делатност, што је наметнуло потребу да се о њему говори само кроз најважније моменте прве фазе његовог постојања. Зато се и планира објављивање историје српских филозофских друштава у два одвојена дела.
Већ је прво филозофско друштво било присутно на различитим пољима филозофског, јавног и културног живота - у стручним расправама и дискусијама, у популаризацији филозофије и филозофским часописима. Архив за филозофију, педагогију и друштвену науку био је први филозофски часопис у Србији. Говорећи о првом филозофском друштву у Србији, аутор констатује „зао дух“ на нашој филозофској сцени који је постојао у свим периодима културне историје који се огледа у лидерским претензијама неких овдашњих филозофа и нетрпељивости према другим мисаоним становиштима, као да разноврсност мисаоних позиција није одлика саме филозофије. Овај дух спречио је бржи напредак домаће филозофије и остаје њено трајно обележје све до данас.
Каснија филозофска друштва стварале су истакнуте и утицајне филозофске личности: Бранислав Петронијевић 1938. и Душан Недељковић 1951. године. Њихов утицај био је толико велики да се ова друштва с правом могу назвати њиховим именима. Између првог и другог друштва прошло је пуних четрдесет година па зато и не може бити речи о континуитету организовања филозофског живота у овдашњој средини. Према Здравку Кучинару дисконтинуитет је обележје нашег ширег политичког, друштвеног и културног живота што спречава сналажење у неким кризним историјским ситуацијама. Аутор је убедљиво показао да је невоља наших новијих филозофских друштава, и Петронијевићевог и Недељковићевог, била у томе што су њихови оснивачи имали назасноване идеје о свом значају и величини, па су интерес и рад друштава потчињавали сопственим амбицијама. Као што се раније Петронијевић појавио као критичар и пресудитељ једној генерацији филозофа с краја претпрошлог века, тако је ту улогу преузео Недељковић, као пресудитељ целокупној „буржоаској“ филозофији, па и Петронијевићу као њеном главном представнику. Недељковић је приказан као аутор кога нису претерано обавезивале норме научног и критичког рада, који се позива на ставове јавног мнења и себе представља као њеног гласоговорника. Филозофији је дата улога коју она никада дотад није имала, улога којом она изневерава свој појам и одређење. Марксизам је постао обавезујући поглед на свет. Кучинар показује размере празнословља у којем се заглибила наша тадашња филозофија и бесмисленост тада вођених полемика. Утолико је пажње вредан напор прве генерације дипломираних студената филозофије, одмах после рата, да се филозофија ослободи догматизма у коме се формирала, како би се што пре уздигла до нивоа на коме је могла да се укључи у токове европске филозофије.
Помињање Вање Сутлића који се, одмах после рата, формирао на Загребачком свеучилишту учињено је због поређења и могућности да се боље схвати како је изван Недељковићевог круга било више могућности за слободан и самосталан пут у филозофију. У књизи налазимо многе нове, занимљиве, досад непознате податке о Вељку Рибару који је сменио Недељковића на челу Друштва, о појави новог часописа - Филозофски преглед, који представља први покушај отварања нових тема у домаћој филозофији и о избору Михаила Марковића за председника Друштва, који је дао предност логичком проучавању истине што је водило превазилажењу владајућег догматизма у суочавању са критичким мишљењем.
Идеја о стварању „савезног“ филозофског друштва постојала је од 1953, али није имала изгледе да се реализује док није добила политичку подршку. Стварањем тог друштва наши филозофи добијају значајну могућност да изађу на шири југословенски и ускоро међународни простор. Од 1960, хуманистичка орјентација у нашој марксистички оријентисаној филозофији почиње да преузима доминацију. Тиме се завршава излагање најважнијих момената првог дела историје Српског филозофског друштва, која показује да је доминирајућа марксистичка филозофија била дубоко уткана у јединствени културни, друштвени и политички простор.
Овај рад морао је да премости многе тешкоће јер је стање архива у лошем стању, постоји недостатак извора. Здравко Кучинар савладао је те тешкоће и понудио нам један пионирски рад. Због недостатка изворне грађе неке појаве су тек поменуте. Приказ појединих периода диктирали су доступни извори. Зато је приказ прва два друштва краћи од излагања о првом периоду делатности трећег, данашњег српског филозофског друштва, па је оправдана дилема Српско филозофско друштво или Српска филозофска друштва?
Пишући ову књигу, аутор је имао на уму шири друштвени контекст и атмосферу у којој су друштва деловала. Реч је о струковном удружењу које је, уз стална унутрашња идејна превирања, у значајном периоду овдашње новије историје, било и важно место идеолошке и политичке конфротације са званичном политиком, али носилац развоја и унапређења филозофског живота у Србији. Књига зато нема само документарну него и филозофску вредност.
Аутор: Олга Даковић
