„Мимичину књигу треба читати с пуном свешћу о њеној многослојности, а разбијеност њене форме и повремену дисонантност њених значењских слојева тумачити имајући на уму само несрећно време у којем је живео и које се кроз њу обзнањује. Поред супериорног служења језицима на којима је писана и брилијантног стила којим су мисли изражене, у највеће одлике ове књиге спада, међутим, управо то што далеко превазилази значај пуког документа времена у којем је настала и што по бројним сазнајним увидима до којих стиже далеко прекорачује његове границе и ограничења. Она се проницљивом читаоцу, који буде желео да проникне у њене најдубље и најтананије слојеве, указује као читав низ различтих мостова – великих и малих, чврстих и полуразрушених, поузданих и оних који позивају на доградњу – између времена, култура, друштава, традиција и теоријских усмерења“.
(Из Предговора А. Молнара)
