Једностран и недобронамеран однос значајног броја западних медија према југословенској кризи с краја осамдесетих и балканским ратовима деведесетих година прошлог, као и према подручју Западног Балкана у првој деценији овог века – неутралном посматрачу не може да не буде очигледан.
Као што ексјугословенски и „западнобалкански“ медији, међутим, некада из јасних, некада из не сасвим јасних разлога, у поменутом периоду нису адекватно деловали на разбијању стереотипа које су наметале западноевропске и прекоокеанске колеге, већ су их, делом једнако једностраним супротстављањем, делом некритичким, послушничким повлађивањем, додатно подржавали – тако су ексјугословенски односно „западнобалкански“ комуниколози најчешће пропуштали и пропуштају да речену једностраност систематично и аргументовано докажу.
Књига Љиљане Глишовић Србија у огледалу немачке штампе 1987–2006, коју је Службени гласник објавио 2011. године, и у којој се ауторка, стручњак у области социолингвистичких истраживања, подухватила егзактне анализе третмана овог простора у медијима једне од најзначајнијих западних држава, тако – представља пре изузетак који потврђује правило, него један у низу потребних докумената о механизму информативне манипулације.
Чињеница да је за предмет анализе узета управо немачка штампа – која је у припреми терена и пружању логистике за распад бивше Југославије имала пионирску улогу – овај подухват чини додатно интересантним.
